Novak Đoković otkrio da ga bol iz detinjstva i dalje progoni

Novak Đoković je odrastao u ratom razorenom Beogradu, a sećanja na bombe koje su padale oko njega ostavila su neizbrisiv trag. U dirljivom razgovoru za La Nacion, osvajač 24 Grand Slam titule priznao je da su mu sećanja na detinjstvo uvek blizu, dok se priseća jezivih slika sa svojom porodicom.

„To je strah od nepoznatog. Ne znaš da li će sledeća bomba pogoditi tebe,“ rekao je Đoković, razmišljajući o svojim najranijim uspomenama. „I tako je bilo svakog dana, uzbune, sirene koje su nas budile svake noći kad su avioni dolazili. “Sećam se jedne noći… jer spavaš, a usred noći se probudiš zbog sirene i moraš da zgrabiš torbu i siđeš u podrum zgrade da pokušaš da se sakriješ.

„Prvi put kada se to desilo, moja majka je ustala u mraku jer smo svi spavali zajedno, nismo znali šta će se desiti i plakali smo svake noći, i ona je udarila glavom o grejalicu i pala u nesvest. „Bilo je 3 ujutro, a moj otac je imao ženu bez svesti. Imao sam 12 godina, a moja mlađa braća, 8 i 4, su plakala. Nastala je potpuna panika, ali to je iskustvo koje nas je ojačalo kao porodicu, kao ljude.”

Đoković je takođe pozvao na okončanje svih ratova koji besne širom sveta, priznajući da je to njegov najveći strah. „Kada vidim te ratove i sve što se dešava… Ja sam preživeo rat, moj grad je bombardovan danju i noću dva i po meseca,” dodao je. „To je užas. Najgora stvar koju neko može doživeti. To je strah od nepoznatog. „Video sam mrtve ljude i sada, kada vidim ratove u drugim delovima sveta, ne razumem.

„Želim da budem jasan – ne mislim da iko treba da prolazi kroz rat da bi razvio mentalnu snagu, postoje drugi načini da se to postigne. “Za mene je to bio veoma važan deo mog razvoja i kao malo dete bio sam primoran da odrastem. Morao sam da preuzmem odgovornost i da delim očevu ulogu jer sam bio najstariji sin, i nije bilo vremena.
„Moj otac je pričao sa mnom kao sa odraslom osobom: ‘Moraš ovo da uradiš, odvedi braću tamo, idi ovde.’ Bio je rat. „Svi su bili u panici, izgubljeni, svi su vrištali, svi su se plašili. Samo sećanje na to mi izaziva jezu i naježim se, to je užasan osećaj.

„Sećam se dana kada sam napunio 12 godina i video sam avion usred dana. Bio sam u teniskom klubu i uzbune su počele. „Čuješ ih i odjednom vidiš avion kako ispaljuje rakete na vojnu bazu ili na bolnice, škole, mostove… i onda pomisliš: ‘Šta mogu da uradim?’ Ne možeš ništa da uradiš. I to je najgori osećaj, strah. Nemaš kontrolu, nemaš moć. Postoji jača sila koja te može uništiti u bilo kom trenutku.”