Novak Đoković otkriva svoj san o nasleđu dok se nada da će ostaviti trag u tenisu
Novak Đoković otkriva svoj san o nasleđu dok se nada da će ostaviti trag u tenisu
Novak Đoković, otac dvoje dece, približava se kraju svoje bogate karijere, sa svojih 24 titule na Grand Slam turnirima, što mu osigurava da će se povući sa više velikih titula nego bilo koji muškarac u istoriji igre.
Izjavio je da i dalje veruje da ima još toga da pruži, ali povlačenje Rodžera Federera 2022. godine i najava Rafaela Nadala da će završiti svoju karijeru nakon finala Dejvis kupa sledećeg meseca spuštaju zavesu na najizvanredniju eru u istoriji muškog tenisa. Sva trojica velikih igrača ostaće sa zlatnim nasleđem, a Đoković se nada da će biti izvor nade za one koji sumnjaju u svoje ambicije.
„Želim da ostavim nasleđe koje će trajati,“ rekao je za La Nacion. „Naravno, ponosan sam na svoje uspehe na globalnom nivou, ali bih želeo da moje glavno nasleđe bude inspiracija mladima da vode zdraviji život kroz aktivnosti, sport, da budu svesni onoga što rade, i naravno, ako mogu, da ih ohrabrim da uzmu reket i igraju tenis.
„Voleo bih da vidim više tenisera jer je to prelep sport koji može doneti pozitivne stvari u život. Omogućava vam da vidite svet, što nije moguće u svim sportovima. Da nije bilo tenisa, nikada ne bih video toliko sveta u svom životu.“
Na pitanje šta će raditi kada završi svoju tenisku karijeru, sugerisao je da bi želeo da se vrati svojim korenima u Srbiji. „Video sam toliko sveta da želim da se vratim u svoju zemlju, u svoj region, jer mi nedostaje,“ izjavio je. „Zaljubio sam se u tenis kada sam na televiziji gledao finale Vimbldona sa Pitom Samprasom, kada je prvi put pobedio, i rekao sam sebi: ‘Šta je ovaj sport?!’ Sutradan, naravno: ‘Tata, kupi mi reket,’ i tako je sve počelo. Verujem u sudbinu, verujem da se sve dešava sa razlogom, nema slučajnosti, a kada sam imao četiri ili pet godina, gradili su tri teniska terena 50 metara od restorana mojih roditelja.
„Koje su šanse da se tako nešto desi? Tada nije bilo terena, posebno na toj planinskoj destinaciji za odmor, gde bi moja porodica često odlazila da jede. Odlazili smo tamo često, a svaki put kad smo imali pauzu u školi, išao bih da pomognem radnicima, donosio im nešto za piće i puštali su me da pomažem u izgradnji tih terena svojim rukama.
„I zaljubio sam se u to. Rekao sam sebi: ‘Gradim terene koje vidim na televiziji. To je to za mene: idem do kraja sa ovim sportom.’ „Veoma sam zahvalan svojim roditeljima što su mi pružili toliko podrške jer im je u to vreme bilo veoma, veoma teško da mi kupe dodatni reket ili cipele ili plate trenera. Zato sam uvek pokušavao da to imam na umu i, govoreći o nasleđu, uvek sam želeo da budem primer.
„Pravim greške, kao i svi drugi, i trudim se da budem svestan toga, ali na kraju dana sam ljudsko biće koje pokušava da bude dobra osoba, neko ko će biti zapamćen kao dobar prijatelj. „Kao sportista koji nije samo postigao sjajne rezultate, već je iskoristio svoju poziciju da pomogne onima kojima je potrebna, posebno u zemljama regiona sa kojima sam emotivno povezan.”
